SSP - legalistički ogledi | Kosovo i Metohija

PORTPAROL STEJT DEPARTMENTA METJU MILER: GRUZIJA UGROŽAVA SVOJE ČLANSTVO U EU I NATO ZBOG ANTIZAPADNE RETORIKE I ZAKONA O STRANIM AGENTIMA

MARINIKA TEPIĆ: VLADA ĆE SE SAMO ZVANIČNO ZVATI PO MILOŠU VUČEVIĆU, PRAVI PREMIJER ĆE BITI ANDREJ VUČIĆ KOGA ĆE POSTAVITI NjEGOV BRAT. SVEDOČIMO USTOLIČENjU MAFIJE NA ČELU SRBIJE

EMANUEL MAKRON: AKO BI RUSI PROBILI LINIJE FRONTA, I AKO BI POSTOJAO UKRAJINSKI ZAHTEV, LEGITIMNO BI TREBALO SEBI DA POSTAVIMO PITANjE O UČEŠĆU ZAPADNIH TRUPA U BORBAMA

VLADA REPUBLIKE SRPSKE U IZVEŠTAJU SAVETU BEZBEDNOSTI UN: USVAJANjE REZOLUCIJE O SREBRENICI IZAZVALO BI UNUTRAŠNjE SUKOBE U BIH

DMITRIJ PESKOV: NEOSNOVANE OPTUŽBE SAD DA JE RUSIJA UPOTREBILA HEMIJSKI AGENS PROTIV UKRAJINSKIH SNAGA

ANA BRNABIĆ: SVET JE ZAHVALjUJUĆI VUČIĆU IMAO PRILIKU DA ČUJE O STRADANjU I PATNjI SRPSKOG NARODA U BIH

IZRAELSKI MINISTAR SPOLjNIH POSLOVA IZRAEL KAC POVODOM ODLUKE BOGOTE DA PREKINE DIPLOMATSKE ODNOSE SA IZRAELOM ZBOG AKCIJA U POJASU GAZE: PREDSEDNIK KOLUMBIJE GUSTAV PETRA JE ANTISEMITA KOJI JE IZABRAO DA STANE NA STRANU ČUDOVIŠTA

ZLATKO LAGUMDŽIJA: NAKON VIŠE KRUGOVA KONSULTACIJA, FINALNI PREDLOG REZOLUCIJE O GENOCIDU U SREBRENICI UPUĆEN UN

NASTAVAK SEDNICE SKUPŠTINE: JOVANOV - VAŽNO DA SE NASTAVI POLITIKA KOJOJ JE VUČIĆ PROKRČIO PUT. ALEKSIĆ - SVETSKI STE REKORDER PO BROJU MINISTARA. ĐILAS - SAMO NEKO KO NIKAD NIJE RADIO MOŽE DA KAŽE DA JE OSAM SATI RADA MALO

ALjBIN KURTI: KOSOVO ISPUNILO SVE ZAHTEVE EU ZA UKIDANjE RESTRIKTIVNIH MERA. KOSOVO SPREMNO DA DOBIJE STATUS KANDIDATA ZA ČLANSTVO U EU

DRAGAN ĐILAS: SAMO NEKO KO NIKAD NIJE RADIO MOŽE DA KAŽE DA JE OSAM SATI RADA MALO. OBEĆALI STE DA ĆE TE PONIŠTITI SVE ŠTO JE TADIĆ PRIHVATIO OKO KIM. UMESTO TOGA DALI STE SVE ŠTO JE TRAŽENO, PA I VIŠE OD TOGA

MARIJA ZAHAROVA POVODOM DESETOGODIŠNjICE ZLOČINA U ODESI: NIJE DALEKO DAN KADA ĆE ODESA ZBACITI JARAM BANDERINIH SLEDENIKA I PONOVO POSTATI ZAISTA SLOBODAN GRAD

četvrtak, 02. maj 2024.

Ћирилица | Latinica

Novi broj

Tema: Svetska ekonomska kriza i Srbija (II)

Prethodni brojevi

Pronađite NSPM na

Tviteru

Posebna izdanja

Nove knjige

Edicija "Politički život"

Đorđe Vukadinović: Od nemila do nedraga

Časopis NSPM ili pojedinačne tekstove možete kupiti i u elektronskoj formi na Central and Eastern European Online Library

Početna strana > Debate > Kosovo i Metohija > SSP - legalistički ogledi

Kosovo i Metohija
SSP - legalistički ogledi

Goran V. Đorđević
ponedeljak, 14. jul 2008.
Nesumnjivo da je Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju (u daljem tekstu: SSP), predstavlja ugaoni kamen srpske političke scene. Posmatrano dugoročno, potpisivanje SSP-a, predstavlja ujedno i temelj kako odnosa prema prošlosti, tako i orijentire srpske budućnosti. U osporavanju i opravdanju istog, često se van pseudopolitičkih argumenata dostojnih upotrebe srpske dnevno političke scene, koriste i pravni argumenti u prilog osporavanju navedenog sporazuma. U tom smislu važno je istaknuti da sva izneta argumentacija koja je na tragu glorifikacije SSP-a, svesno i (zlo)namerno mimoilazi značajne nejasnoće, pa i kontradiktornosti koje sa sobom nose pojedine odredbe SSP-a. Pri tom, se mimoilaze i ne pominju odredbe SSP-a, koje direktno ugrožavaju teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, što SSP čini protivustavnim aktom. Reč je o takvim dilemama koje su same po sebi dovoljne da izazovu pažnju kako političkih stranaka, tako i stručne javnosti. Na samom početku moramo se pozabaviti samim pojmom međunarodnog ugovora o kome je reč, jer su u žaru političkih sporova, i pravo i pravda, i norme i pravila, bačeni na žrtvenik SSP-a. Nema dileme da je reč o međunarodnom ugovoru koji je zaključen između više država (koje su taksativno navedene u uvodu ugovora) sa jedne strane, i Srbije sa druge strane. Posebno je važno naglasiti da je reč o ugovoru koji više država zaključuje sa jednom državom, bez obzira što ga zaključuje EU, budući da EU ne poseduje pravni subjektivitet za samostalno istupanje u međunarodnim ugovornim odnosima. Sledstveno tome, i potreba da sve ugovorne strane ugovore ratifikuju u svojim parlamentima, kao i da se isti ne ratifikuje u Evropskom parlamentu, koji se ne može poistovetiti sa parlamentima država kao suverenih jedinki međunarodnog prava. Na ovom mestu je značajno uporediti kategorije suvereniteta i ugovorne sposobnosti, jer ugovorna sposobnost nije ništa drugo do «atribut suvereniteta». Ovde je važno podsetiti da je i Stalni sud međunarodne pravde u čuvenom slučaju „Vimbldon“ zaključio da „pravo države da zaključuje međunarodne ugovore jeste svojstvo njene suverenosti“. Navedeno smatramo posebno važnim budući da je Srbija, sama ograničila važenje međunarodnog ugovora, na delu svoje teritorije, što samo po sebi predstavlja presedan u međunarodnom pravu . Ovo iz razloga što u slučajevima kada se kao ugovorna strana javlja država kao subjekat međunarodnog prava, u uslovima kada je reč o političkom ugovoru koji treba da omogući integraciju Srbije u EU, jasno je da se države ugovornice, pojavljuju kao pravne ličnosti- subjekti međunarodnog prava, u svom punom kapacitetu. Na navedeno upućuje i član 29. Bečke konvencije, koji jasno ukazuje da je opšte pravilo međunarodnog ugovornog prava da se ugovor koji država zaključuje odnosi „u pogledu cele njene teritorije“. U tom smislu i potpisani SSP predstavlja izraz volje ugovornih strana, sa ciljem da se stvore prava i obaveze za strane potpisnice. Važno je pomenuti da je članom 2. Bečke konvencije, pod pojmom ugovor označen „međunarodni sporazum zaključen pismeno između država i koji je regulisan međunarodnim pravom, bilo da je sadržan u jednom instrumentu ili u dva ili više instrumenata međusobno povezanih, bez obzira na njegov poseban naziv“ ili „međunarodni sporazum koji označava sporazum između države ili međunarodnih organizacija, putem koga se izražava namera da se stvore, izmene ili potvrde odnosi po međunarodnom pravu“ . Sa aspekta cilja potpisanog ugovora jasno je da su namere ugovornih strana, da se ostvare politički ciljevi koji su navedeni u preambuli SSP-a, zasnovani na međunarodnom pravu. Uostalom, krajnji cilj SSP-a može da bude priprema za članstvo u EU (kako je to istaknuto u preambuli) ili „kompenzacija za nečlanstvo“ . U tom smislu su neosnovani navodi koji se čuju u javnosti da je reč o najobičnijem trgovinskom ugovoru. Na navedeni zaključak jasno upućuju odredbe preambule SSP-a, koja se poziva na Povelju UN, OEBS, Završni akt iz Helsinkija, Konferencija o evropskoj bezbednosti i saradnji, dokumeti Madridske i Bečke konferencije, Pariska povelja za novu Evropu, Pakt za stabilnost jugoistočne Evrope, zajednička spoljna i bezbedonosna politika EU. Takođe se ukazuje na jasne političke ciljeve ugovora, kao što su „stabilni evropski poredak“, politička i institucionalna stabilizacija Srbije i regiona, demokratizacija, jačanje nacionalne i regionalne bezbednosti, puna saradnja sa Haškim tribunalom, prava nacionalnih manjina, borba protiv terorizma i širenja oružja za masovno uništenje itd. Na osnovu svega navedenog, očigledno je da SSP, iako u najvećoj meri sadrži odredbe koje se odnose na ekonomska pitanja, ipak u suštini predstavlja ugovor koji znatno nadilazi uobičajena ekonomska pitanja, karakteristična za trgovinske ugovore, tako da se tvrdnje o SSP-u kao trgovinskom ugovoru, mogu shvatiti samo kao način da se skrajnu više nego vidljive odredbe SSP-a koje direktno umanjuju i derogiraju suverenitet Srbije, pa i ugovorni kapacitet Srbije, kao subjekta međunarodnog prava, posmatrano kroz prizmu kosovskog pitanja. Kao i većina multilatralnih političkih ugovora, i SSP u svojoj prambuli sadrži brojne odredbe koje se pozivaju na međunarodno pravo, i najznačajnija dostigunuća međunarodnog prava i međunarodnih odnosa. Tako i SSP, kao osnovu za stupanje u ugovorne odnose sa Srbijom, vidi u političkim namerama približavanja Srbije EU, pri tom se izričito pozivajući na Povelju UN, načela sadržanih u Završnim aktu iz Helsinkija, Parisku povelju za novu Evropu. Radi ukazivanja na još jednu nedoslednost SSP-a smatramo potrebnim ukazati i na sledeće. Pravni osnov za zaključenje SSP-a između EU i Srbije jeste Ugovor o Evropskoj uniji. U kontekstu cele ove analize smatramo potrebnim ukazati da i Ugovor o evropskoj uniji u članu 11, alineja 3, posebno naglašava da se kao jedan od ciljeva svoje zajedničke spoljne ili bezbedonosne politike utvrđuje „održavanje mira i jačanje međunarodne bezbednosti, u skladu sa načelima Povelje UN, uključujući i one u pogledu spoljnih granica!“. Dalje, Povelja UN, u svojim osnovnim načelima uspostavlja princip teritorijalnog inegriteta država članica. Na povelju UN se nadovezuje Završni akt iz Helsinkija, dok Pariska povelja za novu Evropu nedvosmisleno svoju ambicioznost i dalekosežnost zasniva za principima Povelje UN i završnog akta iz Helsinkija, sa jasnim navodima o poštovanju teritorijalnog inegreteta država. Svi napred navedeni akti ukazuje da je reč je o međunarodno pravnim aktima, iz kojih proističu opšti principi međunarodnog prava u čijem je osnovu princip teritorijalnog inegriteta i suvereniteta, te načela suverene jednakosti država. Navedeno samo ukazuje koliki se značaj daje principu teritorijalnog integriteta i nemenjanja granica u savremenim međunarodnim odnosima. 1. Vremensko važenje ugovora; Na prvom mestu se možemo pozabaviti pitanjem vremenskog važenja ugovora. Zašto je važno da se posebna pažnja posveti problematici vremenskog važenja ugovora? Vremensko važenje ugovora tj. SSP-a, se mora utvrditi imajući u vidu odredbe člana 135. SSP-a. Ovo iz razloga što navedeni član ne samo da isključuje primenu SSP-a, sa teritorije Kosova, već isti sadrži značajne nejasnoće, do mere u kojoj se može dovesti u pitanje stvarna volja ugovornih strana, a posebno pitanje saglasnih volja ugovornih strana. Nesporno je da su se mnoge činjenice koje su od suštinske važnosti za SSP, promenile od trenutka parafiranja SSP-a, do trenutka potpisivanja istog. Na osnovu navedenog, ima smisla očekivati i nove događaje koje će se svakako odraziti na sudbinu SSP-a, pre ili posle ratifikacije. Dakle imajući u vidu da su se tokom trajanja pregovora i parafiranja SSP-a, promenile okolnosti koje su od bitnog tj. suštinsko značaja za SSP (imajući u vidu svrhu i cilj ugovora), jasno je da je neophodno pozabaviti se vremenskim važenjem ovog međunarodnog ugovora. Opšte mesto međunarodnog ugovornog prava je da ugovori ne deluju retroaktivno . U tom smislu, ali i u smislu kasnijeg tumačenja odredbi člana 135, i pojma „sadašnji status“ veoma je značajan član 28. Konvencije koji jasno utrđuje da „...ukoliko iz ugovora ne proističe drugačija namera ili je na drugi način ustanovljena, odredbom ugovora ne obavezuje jednu stranu ugovornicu u pogledu neke radnje ili činjenice koja je prethodila datumu stupanja na snagu tog ugovora u odnosu na tu stranu ugovornicu ili situaciju koja je do tog trenutka prestala da postoji.“ U cilju utvrđivanja važenja ugovora, mora se poći od nespornih činjenica da je ugovor parafiran decembra 2007. godine, kao i da je isti potpisan 24.05. 2008. godine, a da je skupština Kosova 17.02.2008. godine, proglasila nezavisnost. Posebno je važna činjenica da je 18 zemalja država ugovornica, pre potpisivanja SSP-a priznala jednostranu nezavisnost Kosova, kao i da su dve ddržave (Litvanija i Češka) priznale nezavisnost Kosova nakon potpisivanja ugovora. Posebno je važna odredba člana 135. koji jasno precizira da SSP «sadašnji status Kosova ne dovodi u pitanje...», te je potrebno utvrditi stvarnu nameru tj. volju ugovornih strana, koja se odnosi na tumačenje člana 135, posebno šta je bila stvarna namera ugovornih strana u delu u kome su utvrđivale značaj termina «sadašnji status Kosova». Kao osnovno pitanje ovde se javlja da li se pod terminom sadašnji status Kosova može tretirati status Kosova u vreme parafiranja sporazuma decembra 2007. godine, ili status u trenutku potpisivanja istog, imajući u vidu drastične promene u statusu Kosova, posmatrano sa stanovišta volja ugovarača 20 zemalja članica EU, ili se kao sadašnji status Kosova uzima u obzir status u vreme donošenja rezolucije 1244, do danas. Navedeno jeste od suštinske važnosti. I ako na srpskoj strani nema nedoumica, očigledno je da shvatanje strana ugovornica (članica EU), sa napred navedenih polazišta, danas predstavlja nepoznanicu ogromnih razmera. Za utvrđivanje volje ugovornih strana, od krucijalne važnosti je utvrditi šta su ugovorne strane podrazumevale pod pojmom sadašnji status Kosova, u članu 135. stav 2. SSP-a. Imajući u vidu da je opšte mesto međunarodnog prava da ugovori ne važe rektroaktivno, osim ukoliko se to izričito ne navede u samom ugovoru, jasno je da se pod sadašnjim statusom, može shvatiti jedino trenutni status, tj. status u trenutku potpisivanja SSP-a. Imajući uvidu da je u trenutku potpisivanja SSP-a, ukupno 18 zemalja potpisnica priznalo nezavisno Kosovo, a od potpisivanja još 2 zemlje( u ovom slučaju ugovornice), jasno je da su pod trenutnim statusom jedna ugovorna strana u vidu zemalja članica EU, imala u vidu stanje nastalo nakon parafiranja sporazuma, i nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. Posebno je značajno što se „sadašnji status Kosova“ ne povezuje sa rezolucijom 1244, već se sa rezolucijom 1244, vrši povezivanje samo kroz „određivanje konačnog položaja“ koji je činjenicom priznanja u očima onih koji su ga priznali već rešen tj. konačan. To je ujedno jedina veza sa rezolucijom 1244. U daljem tumačenju, pozivanje na konačni status prema Rezoluciji 1244, krajnje je retorsko pitanje. 2. tumačenje termina „sadašnji status kosova“ U cilju utvrđivanja volje ugovornih strana, i shvatanja termina „sadašnji status Kosova“, moramo se pozabaviti i načinom i metodom tumačenja međunarodnih ugovora. Tumačenje međunarodnog ugovora se može označiti kao „podvođenje konkretne činjenice ili situacije pod pravilo sadržano u ugovoru“ ili kao „primena apstraktnog pravila na konkretno činjenično stanje “. Iako postoje različiti metodi tumačenja međunarodnih ugovora, smatramo da se u ovom slučaju moramo držati tzv. objektivnog ili tekstualnog pristupa. Uostalom i odredbe Bečke Konvencije prihvataju upravo takav pristup (vidi član 31.). Odredbe Bečke konvencije polaze od osvetljavanja značenja teksta, a ne od ispitivanja namere stranke „ab initio“. Takođe, sudska praksa MSP, u domenu tumačenja međunarodnih ugovora ukazuje da se značenje reči upotrebljenih u ugovoru ne utvrđuje u jednom inače hipotetičkom ili apstraktnom smislu, već u kontekstu ugovora. Hipotetički tj. apstraktni smisao ugovora koji se tumači se ograničava jedino na obavezu poštovanja normi ius cogens. I cilju utvrđivanja volja ugovornih strana, od pomoći su pojedine odredbe SSP-a kojima su ugovorne strane preuzele određene obaveze. Te odredbe u vezi sa problematičnom i nejasnom odredbom člana 135.SSP-a, poslužiće da se utvrdi stvarna namera ugovornih strana, naravno uzimajući u obzir i prethodno navedene činjenice u vidu priznanja nezavisnosti Kosova. Treba reći da iako se SSP u preambuli poziva na Zajedničku spoljnu i bezbedonosnu politiku EU, potpuno je jasno da kada je reč o Balkanu teško bi se reći da postoji zajednička spoljna politika EU. Još su događaji sa početka 90-tih jasno pokazali koliko je spoljnopolitička orijentacija EU imaginarna, a mere spoljne politike EU nepostojeće. U slučaju Srbije, može se reći da se odsustvo Zajedničke spoljne i bezbedonosne politike ogleda u činjenici da ne postoje odluke formalne prirode . Posebno se ukazuje se na činjenice da EU nije usvojila tzv. „zajedničku strategiju o zapadnom Balkanu“ kao što je to učinila svojevremeno sa Rusijom, ili kao što je utvrđena zajednička politika prema Mediteranu . Navedeno pokazuje da ne postoji niti jedan formalni akt kojim bi se jasno utvrdila pozicija EU prema Srbiji, po pitanjima njene teritorijalne celovitosti. Sa druge strane, pomenuta zajednička politika prema Mediteranu je utvrđena Deklaracijom iz Barselone (1995). U cilju ukazivanja na različitost postupanja EU, u slučaju SSP-a, sa Srbijom smatramo potrebnim navesti činjenicu da navedene deklaracije (koje se odnose i na Rusiju i na Mediteran) sadrže pored odredbi koje se tiču opštih mesta kao što su to principi poštovanja ljudskih prava, poštovanja demokratskih normi, poštovanja pluralizma unutar države, tako i izričite navode i ukazivanja na princip garancije teritorijalnog integriteta. Brojne su odredbe SSP-a, koje utvrđuju obavezu Srbije za uspostavljanje dobrosusedskih odnosa sa drugim državama regiona (član 6, član 10), obavezu jačanja regionalne stabilnosti (član 17), zaključivanje regionalnih sporazuma i ugovora (član 10, član 15, član 16). Navedeni članovi SSP-a jasno ukazuju na konstituisanje obaveze Srbije da razvija dobrosusedske odnose sa zemljama regiona. U smislu relevantnih međunarodnopravnih akata jasno je i nedvosmisleno šta se podrazumeva pod dobrosusedskim odnosima. Imajući u vidu da je Srbija odlukom Skupštine, stavila van snage, kako akt o proglašenju nezavisnosti, a imajući u vidu da se kroz nepriznavanje države, ne priznaju se ni bilo kakvi akti, niti odluke koje donosi nepriznata država, jasno je da je ispunjenje navedenih obaveza za Srbiju kako neprihvatljivo, tako i stanovišta unutrašnjih propisa i nemoguće. Posebno se kao značajno može postaviti i prihvatanje obaveze prema članu 15. i članu 16. SSP-a, u kome se jasno ističe da „će Srbija započeti pregovore sa državama koje su već potpisale Sporazum o stabilizaciji i priduživanju“, a posebno odredbe člana 17. u kome se ističe da „Srbije treba da zaključi konvenciju o regionalnoj saradnji sa svakom državom kandidatom za pristuptanje EU, u bilo kojoj od oblasti saradnje obuhvaćenih ovim sporazumom!“. Poseban značaj u svetlu odredbi člana 15. i člana 17. ima i odredba člana 15. stav 4. u kome se izričito utvrđuje dvogodišnji rok u kome će Srbija pristupiti zaključenju ugovora i ujedno konstatuje da „Spremnost Srbije da zaključi ovakve ugovore će biti uslov za dalji razvoj odnosa između Srbije i Evropske unije!“. Ovakvim formulacijama na najdirektniji način je sudbina SSP-a, kao i pristup Srbije EU, učinjen zavisnim od zaključenja ugovora kako sa državama koje su potpisale sporazum o pridruživanju i stabilizaciji, tako i sa državama koje još to nisu učinile . Na ovaj način se ostvarenje svrhe SSP-a, direktno dovodi u vezu sa mogućim zaključenjem bilateralnog sporazuma sa tzv. Republikom Kosovo. U ovom delu ukazuje se i na obavezu iz domena „Politike saradnje“ gde je u članu 88, stav 3. u kome se politika saradnje svodi na regionalni okvir saradnje, posebno na saradnju Srbije i drugih susednih zemalja. Navedeno ukazuje da je potpisivanjem SSP-a, Srbija preuzela obavezu da zaključi konvenciju o regionalnoj saradnji i sa tzv. Republikom Kosovo. Ovo direktno proizilazi iz činjenice da je tzv. Republiku Kosovoo u trenutku potpisivanja SSP-a već priznalo 18 zemalja članica EU, naravno potpisnica SSP-a. Identična obaveza na strani Srbije proizilazi i iz čana 83. SSP-a, u kome se Srbija obavezuje da zaključi sporazume o „read misiji“ sa državama koje su u procesu stabilizacije i priduživanja. Posebno se ukazuje da status kandidata jedne države, pa i tzv. Republike Kosovo za pristup u EU, predstavlja činjenicu na koju Srbija ne može uticati na bilo koji način, već će svojstvo kandidata za pristupanje utvrđivati nadležni organi EU . Imajući u vidu činjenicu da je 20 zemalja potpisnica SSP-a, priznalo tzv. Kosovo, jasno je da se u perspektivi može desiti da se tzv. Kosovo javi kao potencijalna strana ugovornica prema Srbiji za zaključivanje konvencije o regionalnoj saradnji. Smatramo da ne treba ukazivati na posledice i značaj eventualnog zaključenja bilo kakvog ugovora, i stupanje u ugovorne odnose sa tzv. Kosovom, od strane Srbije. Smatramo da je neophodno utvrditi pravo značenje termina „sadašnji status Kosova“, upravo sa aspekta volja ugovornih strana. Ukoliko se uzme u obzir da deo zemalja ugovornica, nije priznao nezavisnost Kosova, neophodno je pozabaviti se voljom zemalja strana ugovornica koje su u trenutku potpisivanja već priznale nezavisnost Kosova, ali i voljom država ugovornica koje su potpisale SSP, ali nisu priznale nezavisnost Kosova, pa i potrebom da se utvrdi odnos volja između samih država ugovornica (članica EU), budući da različito shvataju kako član 135. SSP-a, tako i preambulu i pozivanje na Povelju UN, Završni akt iz Helsinkija ili preambulu Bečke Konvencije o ugovornom pravu. Ovo je od suštinske važnosti jer se shvatanje „sadašnjeg statusa “ kao trenutnog, u momentu potpisivanja istog od suverene države koja je priznala nezavisnost Kosova, jasno je da svaka od zemalja pojedinačno ne može prilikom potpisivanja ugovora da zanemari svoje druge pravne obaveze. U ovom slučaju reč o obavezi da uvažava teritorijalni integritet i suverenitet države koju je priznala. Posebno se ukazuje da akt priznanja jedne države, sa svim pravima i obavezama koje iz akta priznanja proizilaze, predstavlja opšte mesto u međunarodnom pravu i sa tim još opštiju međunarodnu obavezu u odnosu na obavezu koja proističe iz jednog višestranog ili jednostranog ugovora. Jer, priznanje država je diskreciono pravo država, a akt o priznanju ima politički karakter, koji činom donošenja počinje da proizvodi i pravne posledice (u vidu poštovanja teritorijalnog suvereniteta i integriteta, zabrane mešanja u unutrašnje stvari države itd.). U tom smislu bojazan je da se pozivanje na Povelju UN, i završni akt iz Helsinkija posmatrano kroz termin „sadašnji status Kosova“ (status nezavisne države), sa stanovišta 18 zemalja strana ugovornica, može predstavljati osnov za tumačenje da je upravo poštovanje nezavisnosti Kosova, (priznanje nezavisnosti je u trenutku potpisivanja SSP-a, nesporna činjenica) u skladu sa Poveljom UN, i završnim aktom iz Helsinkija, jer se navedene odredbe odnose na Kosovo, budući da je članom 135, primena sporazuma pa i preambule koja se poziva na Povelju UN, i Završni akt iz Helsinkija, prema Srbiji isključena sa Kosova . Uostalom, činjenica da su Litvanija i Češka priznale Kosovo, nakon potpisivanja SSP-a, jasno ukazuje da su one još u trenutku potpisivanja smatrale da nisu obavezane Poveljom UN i Završnim aktom iz Helsinkija prema Srbiji i njenom suverenitetu i teritorijalnom integritetu. U tom smislu je ilustrativan i član 82. SSP-a, kojim je Srbija preuzela obavezu , da preduzme sve mere saradnje kako u odnosima sa EU, tako i na „regionalnom nivou“. Kako se kasnijim stavovima razrađuje obaveza preduzimnja radnji u domenu viza, azila i migracija, značajno je da je stavom 2. ovog člana Srbija preuzela i obavezu zajedničke sradnje, u vidu „međusobnih konsultacija i koordinacija“, te „tehničku i administrativnu pomoć“, u vidu zajedničkog upravljanja granicom. Usmerenost Srbije kao strane ugovornice na susedne zemlje, prisutna je i u delu „Energetika“u kome se u članu 109. jasno upućuje na „interkonekcije od regionalne važnosti sa susednim državama!“ U ovoj analizi poseban značaj se mora pridodati i pojedinim terminima koji su upotrebljeni, u smislu utvrđivanja cilja, svrhe ugovora, kao i primene ugovorau kontekstu prethodno navedenih odredbi SSP-a. Tako se u članu 49. SSP-a, reguliše pitanje „kretanja radnika“ dok se u članu 52. reguliše pojam „srpsko privredno društvo“. Tekst člana 49. jasno ukazuje da se pod radnicima podrazumevaju svi držaljani republike Srbije. Navedeno ukazuje da SSP u delu kretanje radnika poistovećuje državljanstvo i teritoriju Republike Srbije. Ovo iz razloga što država Srbija kao suvereni entitet u međunarodnom pravu, ima pravo da određuje krug svojih državljana. Na osnovu navedenog, može se postaviti pitanje, kretanja radnika koji su državljani republike Srbije, a prebivaju ili borave na područuju Kosova, na kome je odredbom člana 135. SSP-a, isključena primena ovog ugovora. Posebno je važno ukazati i na činjenicu da se značajan deo albanske populacije i dalje vode kao državljani Republike Srbije. Sve navedeno može stvoriti značajne probleme u praksi primene Sporazuma, kako kroz pitanja da li se sloboda kretanja radnika ima primenjivati samo na državljane republike Srbije, sa prebivalištem na teritoriji republike Srbije ili i na radnike (i njihove porodice) koji prebivaju na područuju Kosova. Slična razmatranja mogu se primetiti i u delu SSP-a, „poslovno nastanjivanje“. SSP u članu 52. pod pojmom „srpsko privredno društvo“ podrazumeva društvo koje je osnovano u skladu sa pravom Srbije, i čije se registrovano sedište nalazi na teritoriji Srbije. Navedeno ukazuje da član 52. sadrži dva kumulativna uslova, i to prvi da je društvo registrovano u skladu sa pravom Srbije, dok se kao drugi uslov javlja mesto sedišta društva ili glavne uprave društva na teritoriji Srbije. Na osnovu navedenog, formalno pravni kriterijum kao što je to osnivanje društva u skladu sa propisima Srbije, suprotstavljen je teritorijalnom kriterijumu sedišta privrednog društva, gde se kao uslov javlja sedište društva tj. glavne uprave na teritoriji Srbije. Naknadnom rečenicom je ova dilema dalje produbljena, jer se kriterijum privrednog društva čini zavisnim od činjenice tj. „u zavisnosti od slučaja“, dakle tek ukoliko je poslovanje tog društva, sa sedištem ili ne na terirotiji Srbije, trajno vezano za privredu Srbije . Navedeni član SSP-a, jasno ukazuje na značajne nepreciznosti i proizvoljnosti koje mogu biti predmet različitog tumačenja i kasnijih problema, u primeni SSP-a. 3. Teritorija u međunarodnom ugovornom pravu; Međunarodno pravo poznaje mogućnost da se u međunarodnim ugovorima izvrši teritorijalno ograničenje primene ugovora. Član 135. predstavlja upravo teritorijalno ograničenje primene SSP-a zaključenog sa Srbijom . Posebno je važno istaći da SSP, jedino u članu 135. kao pojam tretira „teritoriju“ Republike Srbije. U tom smislu se može postaviti pitanje da li član 135. predstavlja Teritorijalnu klauzulu, sa obzirom da je istim ograničena primena ugovora na teritoriju Srbije bez Kosova. SSP ovde predstavlja značajan presedan. Ovo iz razloga što se pojedini članovi SSP-a vezuju za termin teritorija Srbije, u delu kretanja radnika, privrednih društva. Teritorija se u ovom slučaju može shvatiti samo na osnovu opštih normi međunarodnog prava, kao jedan od konstitutivnih elemenata države kao subjekta međunarodnog prava. Imajući u vidu da je Srbija međunarodno priznata država sa svim svojim prerogativima suverene države, i imajući u vidu da se SSP, u uvodi jasno poziva na Povelju UN, Završni akt iz Helsinkija, izvesno je da teritorija Srbije ne može biti shvaćena drugačije, sem u svojoj sveukupnosti i sveobuhvatnosti. Ono što svakako treba pomenuti jeste i činjenica da SSP u delu tretiranja teritorije jedne strane ugovornice, predstavlja posebnost. I to kroz činjenicu da SSP uređuje da se isti neće primenjivati na delu teritorije strane ugovornice. Izuzimanje od teritorijalnog važenja ugovora samo po sebi nije nepoznanica u međunarodnom ugovornom pravu. Međutim, valja pomenuti da ovako teritorijalno ograničenje važenja SSP-a predstavlja potpuni presedan sa aspekta svih do sada zaključenih SSP-a. Na navedeno upućuje i član 29. Bečke konvencije, koji jasno ukazuje da je opšte pravilo međunarodnog ugovornog prava da se ugovor koji država zaključuje odnosi „u pogledu cele njene teritorije“. Inače je jedna od osnovnih karakteristika SSP-a, upravo činjenica da pored toga što obuhvata veliki broj oblasti ne podleže teritorijalnom ograničenju. Posebno se ukazuje da i član 135. u stavu 1. jasno vrši pozivanje na teritoriju Srbije, kao subjekta međunarodnog prava, jer su sa druge strane ugovornice takođe suverene države. Sa druge strane u stavu 2. istog člana se Kosovo ne vezuje za teritoriju . Kada je reč o teritorijalnom važenju, treba istaći i odredbe člana 55. u kome se ugovornice pozivaju na Multilateralni sporazum o osnivanju zajedničkog evropskog vazduhoplovnog prostora . Pažnju u ovom članu izaziva činjenica da je isti sporazum zaključen između Evropske zajednice i njenih članica, i suverenih država, među kojima se javlja i Srbija, ali da se među stranama koje su zaključile sporazum, Kosovo ni indirektno ne pojavljuje kao izraz teritorijalnog shvatanja države, već je isto označeno kao Privremena misija UN na Kosovu. Van pitanja da li se privremena misija međunarodne organizacije može javiti kao strana ugovornica u jednom međunarodnom ugovoru, ili punomoćnik i zastupnik jedne u vreme zaključivanja sporazuma faktički nepostojeće države, važno je istaći na razliku u tretiranju „Kosova“ u članu 55. i članu 135. SSP-a. Valjalo bi pomenuti na još jednu razliku u tretiranju pojma teritorija u SSP-u. Naime, kao jedan od osnovnih uslova za potpisivanja, posebno za primenu istog, članom 2. definisana je i obaveza Srbije da uspostavi „punu saradnju sa Međunarodnim krivičnim tribunalom za bivšu Jugoslaviju“. Statutom Haškog tribunala, članom 8. jasno je precizirano da se isti odnosi na sve zločine koji su počinjeni na teritoriji bivše SFRJ, počev od 01.01.1991. godine. Imajući u vidu da se nadležnost Haškog tribunala, prostire na čitavu teritoriju bivše SFRJ, samim tim i na Srbiju sa Kosovom, nejasno je kako se može poistovetiti obaveza pune saradnje Srbije i Haškog tribunala, ukoliko je i ova obaveza isključena od primene na Kosovu, shodno članu 135. SSP-a. Slobodni smo da ukažemo na još jednu dilemu. Ograničenje primene teritorijanog važenja ugovora mogu se uzvesti putem teritorijalnih klauzula u samom ugovoru, deklaracijom kojom se ograničava teritorijalni domašaj ugovora, ili rezervom o teritorijalnom domašaju ugovora. Navedeni član 135. SSP-a, ne može se podvesti ni pod jedan način, napred navedenog teritorijalnog ograničenja primene ugovora. Očigledno je da nije reč o teritorijalnoj klauzuli, još manje o deklaraciji, kao ni o rezervi. Uz to, važno je pomenuti da rezerva o teritorijalnom ograničenju ugovora mora biti dopuštena, tj. ne sme biti u suprotnosti sa odredbama međunarodnog prava, kao ni sa svrhom i ciljem ugovora. Uvažavajući činjenicu da su države ugovornice priznale Kosovo, i principa međunarodnog prava o teritorijalnom integritetu i suverenitetu država, jasno da bi i takva „teritorijalna klauzula “ bila u suprotnosti sa odredbama međunarodnog prava. Očigledno je reč je o dilemi o kojoj bi trebalo da razmisli Srbija kao strana ugovornica, tj. da li je na ovaj način moglo da se ograniči primena SSP-a, samo na teritoriju jednog dela Srbije. Jer, ukoliko je iz preambule SSP-a jasno da se odnosi na prijem Srbije u EU (kao krajnji cilj ugovora), jasno je da je odredba člana 135. u suprotnosti sa samim SSP-om, ali i Ustavom RS, i Rezolucijom Narodne Skupštine RS o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije . 4. Rešavanje sporova i nadzor nad primenom SSP-a Kao način rešavanja sporova, primenu i sprovođenje SSP-a, članom 119. osnovan je Savet za stabilizaciju i pridruživanje. Mestu i ulozi Saveza za stabilizaciju treba se posvetiti posebna pažnja iz razloga što će se isti baviti nadzorom nad primenom SSP-a, i samim tim rešavanjem svih problema koji mogu proisteći iz primene istog. Na osnovu napred navedenih dilema, očigledno je da SSP sadrži brojne nejasnoće i kontradiktornosti, na koje će odgovor morati da pruži upravo Savet za stabilizaciju i pridruživanje. U sagledavanju važnosti delovanja Sveta posebno je važno istaći da je Savet članom 121. ovlašćen da donosi odluke koje će obavezivati ugovorne strane. U smislu navedenog, pažnju izaziva činjenica da sastav Saveta nije preciziran već je članom 120. utvrđeno da se isti sastoji od predstavnika Saveta EU, članova Evropske komisije i predstavnika Vlade Srbije. Izlazeći van pravnih okvira ovog teksta, i uvažavajući činjenicu da se u organima kao što je Savet, odluke retko donose preglasavanjem, već uglavnom političkim dogovorom predstavnika strana ugovornica, navedena nepotpunost ipak predstavlja pokazatelj da SSP, svoju egizstenciju ipak zasniva na političkim namerama ugovornih strana. Na osnovu iznetog, očigledno je da predstavnici Saveta iz redova Saveta EZ i redova Evropske komisije, prilikom (očekivanog) tumačenja brojnih odredbi SSP-a, nastupaju sa stanovišta interesa i ciljeva organizacije tj. EU. Na ovom mestu mislimo da ima mesta primeni tzv. teorije impliciranih ovlašćenja, budući da je ista odavno prisutna i delotvorna unutar EU, do mere u kojoj je prihvata i praksa Suda pravde. U smislu iznetog, smatramo da bi radi zaključivanja o tumačenju odredbi ugovora trebalo imati u vidu i odluku Suda pravde u slučaju Federation Sharbonniere de Belgique v. High Authority : „Pravila sadržana u međunarodnom ugovoru ili zakonu pretpostavljaju pravila bez kojih ugovor ili zakon ne bi imao smisla ili ne bi mogao biti razumno primenjen.... Mora se zaključiti da High Authority uživa određenu nezavisnost u određivanju izvršnih mera koje su neophodne za postizanje ciljeva predviđenih ugovorom.“ . Navedeno jasno ukazuje koliko je prisutan i značajan politički momenat (koji je za većinu zemalja EU i nesporan i poželjan), a koji će svakako biti preovladavajući prilikom tumačenja pojedinih odredbi SSP-a, čime će se na najbolji način izraziti stvarna namera strana ugovornica. Navedeno ukazuje koliko je značajno da se u samom SSP-u izbegnu sve moguće nejasnoće, značajne za primenu a posebno za shvatanje kako ugovornih obaveza, tako i za bitne elemente ugovora, koji predstavljaju svrhu i cilj ugovora. 5. moguća rešenja Smatramo da SSP sadrži nedopustive nejasnoće u odnosu volja stranaka, kada je reč o očuvanju suvereniteta i teritorijalnog integriteta Srbije, i to sa stanovišta ugovornica zemalja članica EU. Ponovljamo činjenicu da su bez obzira na pozivanje na Povelju UN, Završni akt iz Helsinkija, te nedovoljno pozivanje na rezoluciju 1244, u trenutku potpisivanja, (a nakon parafiranja SSP-a), 18 zemalja potpisnica ugovora, priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova, kao i da su još 2 zemlje nakon potpisivanja priznale samoproglašenu nezavisnost Kosova. Imajući u vidu da je očigledno da se pod terminom sadašnji status Kosova, ali i imajući u vidu ostale odredbe SSP-a, na koje je ukazano u tekstu, predmet različitog shvatanja između zemalja potpisninica članica EU koje su priznale nezavisnost Kosova i Republike Srbije, jasno je da je neophodno preduzeti sve mere kako bi se kroz utvrđivanje, tj. tumačenje ugovora potvrdio teritorijalni suverenitet Srbije. Utvrđivanje volja zemalja članica EU koje nisu priznale nezavisnost Kosova, je posebno pitanje, zaista vredno posebne pažnje. U tom smislu se ukazuje da odredbe međunarodnog prava nude odgovor na ovo pitanje. Takođe se ukazuje na mogućnost da se tumačenje SSP-a, poveri Međunarodnom sudu Pravde (u daljem tekstu:MSP), ili da se tumačenje SSP-a zatraži od svih strana ugovornica. Naravno, treba pomenuti i mogućnost da se tumačenje zahteva od međunarodnih organa koji ne vrše sudsku funkciju. Kada je reč o ulozi MSP, smatramo da je reč o najpovoljnijoj varijanti. Polazna postavka je da je članom 92. povelje i član 1. Statuta MSP, MSP određen kao glavni sudski organ UN. Sa druge strane odredbom člana 36. Statuta MSP, tumačenje međunarodnih ugovora se navodi kao primarna nadležnost suda. U domaćoj javnosti se već (pre)dugo vodi polemika oko potrebe da se pred MSP, pokrene sudski postupak po tužbi Srbije protiv zemalja koje su priznale nezavisnost Kosova. U uslovima kada domaća politička elita nije mogla da se usaglasi oko pokretanja postupka, preciznije rečeno oko podnošenja tužbe, zahtev za tumačenje SSP-a, upućen MSP, predstavlja jednu neočekivanu mogućnost, kojom bi se MSP, kroz obavezujući stav, uključio u pitanje legalnosti priznanja nezavisnosti Kosova. Navedeni i zašto ne reći očekivani stav MSP-a, bio bi od izuzetne važnosti za dalji proces nepristajanja na nezavisnost Kosova. Jedan od poznatih načina da se utvrde volja ugovornih strana, jeste i tumačenje ugovora od strane ugovornih strana. Navedeno podrazumeva da bi se na zahtev Srbije, zaključio tzv. interpretativni sporazum, kojim bi se utvrdio domašaj pojedinih odredbi SSP-a. U ovom slučaju to se ne odnosi samo na član 135. već i na druge članove na čije je nejasnoće i protivrečnosti ukazano. Međutim, mišljenja smo da je navedena mogućnost, u uslovima koji su pratili zaključenje SSP-a, veoma mala, odnosno da najveći broj zemalja ugovornica neće neće prihvatiti inicijativu. Takođe se ukazuje i na mogućnost da se tzv. interpretativni sporazum može zaključiti i sa jednim delom ugovornica. U uslovima, kada jedan broj zemalja EU, strana ugovornica ne priznaje nezavisnost Kosova, zaključenje interpretativnog sporazuma sa tim zemljama, premda uz dejstvo inter partes, bi omogućilo da se sporni članovi SSP-a, označe kao činjenice u prilog očuvanju teritorijalnog integriteta i suvereniteta Srbije. Z A K Lj U Č A K Po svojoj prirodi SSP, predstavlja politički sporazum, koji zadire u gotovo sve segmente funkcionisanja države i u velikoj meri određuje budućnost Srbije kao države. Detaljnija analiza SSP-a, jasno ukazuje da potpisani SSP, sadrži značajne nejasnoće, protivrečnosti i kontradiktornosti. Posebno se ukazuje na odredbe člana 135. SSP-a, kojima je primena istog isključena sa područja Kosova. Ono što SSP čini uistinu specifičnim jeste činjenica da su ugovorne strane različito doživele zaključenje SSP-a, posebno brojne međunarodno pravne akte na koje se SSP direktno oslanja. Tako je još pre zaključenja istog, 18 zemalja (koje se docnije javljaju u svojstvu potpisnica) priznalo nezavisnost tzv.Republike Kosovo, dok su još dve zemlje, strane ugovornice to učinile nakon potpisivanja sporazuma. Deo zemalja potpisnica nije priznalo nezavisnost tzv. Kosova. Sve navedeno ukazuje da je SSP od početka predmet različitog shvatanja zemlja potpisnica. Navedeno se može potkrepiti i konkretnim kontradiktornostima samog SSP-a. Na osnovu svega navedenog, neophodno je preduzeti sve mere kako bi se volja ugovornih strana, što pre iskristalisala, kako bi se svatio značaj, ujedno i cilj SSP-a. Od utvrđivanja volja ugovornih strana, u krajnjem zavisi i legitimitet SSP-a, sa aspekta unutrašnjeg i međunarodnog prava. Mišljenja smo da je opstanak i eventualna ratifikacija SSP-a, u postojećem obliku sa stanovišta proklamovanih ciljeva Srbije (imajući u vidu Ustav Republike Srbije i Rezoluciju o zaštiti suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije), ne samo nepodoban već i protivzakonit. U smislu neophodnog reagovanja, treba podsetiti da srpskoj strani stoje na raspolaganju značajni instrumenti iz velike riznice međunarodnog prava, i teorije i prakse međunarodnih odnosa. U Nišu, 27.06.2008. godine A U T O R Goran V. Đorđević (Autor je advokat u Nišu)